Манастир Манасију је почетком 15. века подигао Деспот Стефан Лазаревић, чувени витез који је обновио срушени Београд и прогласио га за српску престоницу. Манастирска црква је посвећена Светој Тројици и у њој је поред бројних разарања сачуван део предивних фресака из 15. века као и мошти Деспота Стефана. Манасија је женски манастир и у сувенирници можете да купите мед, сокове, везену одећу и друге ствари које монахиње саме праве. Зидови и куле манастира су једно од најбоље сачуваних српских средњевековних утврђења. Можете се и прошетати њима. Ако оставите 500

динара у сувенирници добићете кључ од капије за улаз на зидине. Није препоручљиво да у такву шетњу водите малу децу јер зидине нису обезбеђене никаквом оградом и на посетиоцима је да воде рачуна о својој безбедности. Најбоље време за обилазак је између 10 и 16 часова.

Ресавска пећина је дуга око 4,5 км, а за посетиоце је уређена стаза од 800м. Током целе године у пећини је константна температура од 7 степени Целзијуса, а влажност ваздуха 80-100% (обавезно понесите неку јакну и обућу која се не клиза). Дворане и пећински накит који ћете видети су изванредне лепоте и вреди да сачекате сат времена на обилазак са водичем (ако дођете у мањем броју од оног који је потребан да се попуни група за обилазак, чекаћете обавезних сат времена да се још неко појави. Ако више нико не дође

онда ће водич само вас повести у обилазак, па вреди сачекати. Испред пећине се налази центар за посетиоце (кафе-бар, интернет, тоалет, сувенирница). Цена улазнице је 350 динара, а радно време од 9 до 17 (лети и дуже). Појединачне посете пећини су могуће од 1. априла до 15. новембра, ван тог периода само за организоване групе уз најаву. resavskapecina.rs

Водопад Лисине је осим за хидрологе занимљив и широј популацији јер се у његовом подножју налазе 2 пристојне кафане, право место за предах после посете пећини. Препоручујемо да пробате ракију шљивовицу, врућу домаћу погачу која се пече само за вас и кајмак од овчјег млека или пастрмку из њиховог рибњака. Ресторан "Водопад", радно време: 8-23, vodopad.co.rs. Кроз паркинг и башту ресторана "Водопад" се долази до самог водопада и друге кафане, "Лисински рај" (паркинг је бесплатан само ако користите онај у чију кафану идете, па обратите пажњу на то). На путу од Манастира Манасије ка Ресавској пећини са леве стране ћете наићи на Парк минијатура у коме су изложене макете средњовековних српских манастира израђених у размери 1:17. Парк је отворен од 1. априла до 1. новембра, од 10 до 18, цена улазнице је 100 динара (у склопу парка је паркинг и кафе-бар).

Упутство: од Београда возите аутопутем ка Нишу, искључујете се за Свилајнац после кога настављате за Деспотовац. Манастир је удаљен 2 километра од Деспотовца, пратите путоказе на важнијим раскрсницама. До манастира вам треба око сат и по времена вожње од Београда (132км, путарина 310 дин). Када се из манастира вратите у Деспотовац, видећете на првој раскрсници путоказ за Ресавску пећину (лево), која је удаљена око 20 км. На путу ка пећини наићи ћете на раскрсницу с путоказима: лево за водопад Лисине (око 5км), десно за Ресавску пећину (око 6км). Када се после посете пећини вратите до ове раскрснице и кренете за водопад Лисине наићи ћете на ресторан Лисине, али то није циљ вашег пута већ настављате даље и пут вас лево, преко малог мостића, води даље ка водопаду. Локални путеви пролазе кроз села па немојте да возите превише брзо јер можете да налетите на неку овцу или краву, возите полако и уживајте у пределима око вас. Цео овај излет може да стане у 10 сати (све са доласком и повратком у Београд).

Топола је мало место јужно од Београда које је за време Првог српског устанка против Османског царства било административни центар слободне Србије. На врху брда Опленац, окружена парк-шумом, налази се црква Светог Ђорђа - Маузолеј династије Карађорђевић. Унутрашњост цркве је прекривена величанственим мозаицима који приказују копије најлепших фресака из српских манастира. У крипти цркве су сахрањени преминули чланови породице Карађорђевић (осим Карађорђа и Краља Петра I, њихове гробнице се налазе у централном делу цркве).
Црквом доминира масивни полијелеј (лустер), који је направљен од истопљеног оружја преосталог од I светског рата, а који има облик наопако постављене краљевске круне, у знак жалости због пропасти Србије после Косовске битке. На платоу испред цркве налази се кућа у којој је живео Краљ Петар I током градње цркве. У њој је постављена скромна изложба предмета породице Карађорђевић (највећи део покретних ствари је нестао доласком комуниста на власт после II светског рата). Улазница за цео комплекс на Опленцу кошта 300 динара (чувајте је јер ће вам је

  
Упутство: од Београда возите аутопутем ка Нишу, искључите се за Аранђеловац/Младеновац, пратите пут до велике раскрснице на улазу у Младеновац и држите десно (не улазите у насеље) ка обилазници, пратите путоказе за Тополу/Опленац (71км, путарина 90 дин). На раскрсници у центру Тополе скрећете лево па затим десно, пратите путоказе за маузолеј на Опленцу. Паркинг је после капије комплекса, до цркве се иде пешке (није далеко). До винарије Александровић се из Тополе стиже тако што у повратку скренете лево на раскрсници у центру и пратите путоказе за село Винча и винарију. До Краљеве винарије стиже се тако што на раскрсници у центру скренете десно ка Београду па код пумпе опет десно и чим видите војни авион изложен на узвишици са десне стране, спремите се да скренете десно, видећете врло брзо путоказ за Краљеву винарију. После обиласка ових винарија крећете истим путем којим сте дошли (ка Београду), с тим што на раскрсници (кружном току) уместо за Београд скрећете лево ка Аранђеловцу. Непосредно пре уласка у град наићи ћете на путоказ за Београд (десно), скретање је оштро (око 130°). Тај пут пролази кроз село Врбица и после отприлике 1км видећете путоказ за ресторан Тарпош (лево). Возићете краће време макадамским путем (споро, не дижете прашину да вас не упуцају сељаци) који води право до ресторана. По повратку из ресторана кад наиђете на асфалтни пут скрећете лево, ка Београду.

тражити за сваки од објеката), радно време: 8-19. Опленачки крај је познат по виноградима па ћемо вам предложити да посетите три винарије у којима можете да пробате или купите вино. Најближи је Краљев подрум који се налази у подножју Опленца са његове јужне стране. Пре неколико година је обновљена производња вина из Краљевских винограда. Некада су Карађорђевићи на Опленцу правили углавном бело вино, за црвено је Краљ Александар купио имање код Демир капије (у данашњој Македонији). Краљев подрум данас производи вина од белог совињона, шардонеа и каберне совињона, а та вина можете овде и да купите.
Вински подрум Александровић се налази у оближњем селу Винча. Прославила се вином Тријумф, прављеном по оригиналној рецептури најбољег белог вина Краљеве винарије, коју им је из емиграције послао дворски подрумар Живан Тадић. Поред Тријумфа, данас производе велики број црвених, белих и пенушавих вина која можете да пробате и купите у винарији (радно време 7-17). Обилазак винарије уз дегустацију и закуску се унапред заказује, минималан број је 10 особа, Тел: 034/826-555. Винарија Врбица се налази у близини Аранђеловца, производи бела и црвена вина (препоручујемо мерло Тарпош и каберне совињон Орашац), као и један од најбољих српских розеа. У склопу винарије се налази ресторан Тарпош, окружен са 10 хектара винограда. Овде можете да ручате (храна је врло добра), са терасе ресторана се пружа предиван поглед на околину. Радно време током целе године: Уто-Нед. 11-23.

Цео овај излет може да стане у 8 сати (све са доласком и повратком у Београд, зависи колико се задржавате у винаријама). Многи Београђани се задовољавају краћом верзијом овог излета: заврше пут већ на прилазу Младеновцу, у кафани МБ, на јагњећем печењу и пиву. Тај део са кафанама поред пута је опасан јер возачи нагло стају, па возите пажљиво.

Пут вас води у један од најлепших предела Србије, планиски крај са три језера - Златарским, Радоињским и Увачким. Два дана на чистом планинском ваздуху, природна храна, дуге шетње и разноврсни излети су оно што вас чека ако кренете на овај пут. Етно село Вранеша се састоји од неколико дрвених кућа које комбинују аутентични сеоски доживљај са благодетима цивилизације (затворени базен, спа центар са масажом и сауном, хидромасажне туш кабине у собама, бежични интернет и тв...). У ресторану са отвореним огњиштем служе специјалитете из тог краја Србије. Обележено је неколико стаза за шетњу по природи, а близина Ибарске магистрале вам пружа добру везу за одлазак на излете. Не бисте требали да пропустите вожњу чамцем меандрима реке Увац (Тел: 060/0685-214) и посету манастиру Милешева (прва половина 13. века, у манастирској цркви се налази чувена фреска са Белим анђелом).

Вожња чамцем меандрима Увца вам пружа прилику да се попнете на неки од видиковаца (уз претходну најаву, око 2 сата пешачења укупно), посетите Ледену пећину, уживате у погледу на

Упутство: из Београда се до Златара и Увца стиже Ибарском магистралом, преко Љига, Горњег Милановца, Чачка и Ужица. Удаљеност до Кокиног брода (где се скреће ка селу Вранеша) је око 250км или око 4-5 сати вожње. Пут пролази кроз доста насељених места, ограничења брзине су од 50 до 80км на час. Будите опрезни кад возите магистралом јер се с времена на време појави неки лудак који претиче преко пуне линије или у кривинама. Оно што вас чека на крају пута вреди уложеног времена и опоравиће вас од вожње у року од 5 минута! Дуж магистрале ћете видети бројне кафане које маме госте печењем, али се трудите да се концентришете на вожњу. Згодно место за паузу је неки од сплавова у Овчарско-кабларској клисури (после Чачка, иза бране) где можете да попијете кафу или поједете рибљу чорбу. Следећу паузу можете да направите на планини Златибор (нпр. на ранчу са мини зоо-вртом одмах поред пута, имају одличне вруће лепиње са кајмаком). У повратку, паузу можете да направите у селу Злакуса (одмах после Севојна видећете путоказ за Злакусу десно), познатог по мајсторима грнчарског заната и Терзића авлији.

бројне птичје врсте укључујући и белоглаве супове којима је ово природно станиште. Можете и да се бавите пецањем или возите кајак. У зимских месецима нема могућности за излет чамцем и пењање на видиковце, али и даље може да се оде у етно село - путеви су проходни и за време великих снегова (магистрала се обавезно чисти, а етно село има механизацију за чишћење свог прилаза). За сваки случај, ту је и хелиодром, ако имате довољно новца за такав превоз из Београда.У собама ће вам бити на располагању дрва за ложење камина и јагњећа кожа испред њега, а посебан доживљај је пливање у базену док кроз стаклене зидове гледате природу. Ако вам је овакав смештај превише скуп или желите да боравите у аутентичном сеоском домаћинству, препоручујемо смештај у кући породице Луковић (село Акмачићи, zlataretnouvac.rs). Планински мед, златарски сир, домаћа ракија и кисело млеко, пастрмка, пита од хељде и јаретина у млеку, део је онога што се служи гостима.